Kroz istoriju stanovnici Farskih ostrva su dosta zavisili od ovaca i ovčijih prozvoda. Ovce su ih hranile i oblačile i zato se Fraska ostrva i zovu tako jer u bukvalnom prevodu bi značila-Ovčija ostrva.
Pleteni džemperi su nacionalni ponos i svaka žena a i poneki muškarci pletu, ne kao obaveza nego prosto zato što nisu navikli da im ruke budu prazne. Za mene je bio šok kada sam se tek preselila i kada sam svugde, ali bukvalno svugde, vidjala žene sa pletivom u rukama. Na utakmicama, na roditeljskom sastanku, u servisu dok čekaju da im se poprave kola, dok čekaju kod doktora na pregled… Nekako je najprirodnija stvar da pleteš dok ti ruke nisu zauzete ičim drugim. Fascinantno mi je bilo i to što su mogle da vode razgovor i da te gledaju u oči dok pleteće igle zveckaju u rukama i šarena mustra džempera se samo povećava.
Da bi malo izašle iz kuće davnih dana, organizovale su klubove druženja gde bi se skupljale, svaki put kod druge u kući i provodile veče pletući i razmenjujući tračeve. Ta tradicija se održala do danas.
Naime, još kao deca, devojčice se oranizuju, obično na svake dve nedelje i uveče se druže. Ti klubovi opstaju i po 20-30 godina i vremenom se proširuju.
Na primer: Ja i moje 3 drugarice iz razreda smo počeli bindiklubbin. Onda je jedna povela sestru sledeći put pa druga drugaricu sa odbojke koja je kasnije povela svoju snaju….
Generacijski jaz je čak i poželjan zbog iskustva koje donosi. Devojke nastavljaju da se okupljaju i kada se udaju ili presele, voze po par sati da bi se družile. To je ono što je u celoj toj priči posebno, što se drže zajedno, pletenje je samo pozadina.
Domaćica obično spremi nešto lepo da se svi lepo počaste, neku zakusku i dezert, a kafa i čaj uvek stoje na stolu i svako dosipa sebi kako želi. Isto tako je i sa hranom, sve stoji na stolu i nekulturno je da te neko nutka, uzmeš sam kolliko i šta želiš. Ako ne želiš, niko neće da te forsira, agresivno gostoprimsvo na koje smo mi navikli gde ti se sipa hrana u tanjir i kafa u šolju ovde je skroz neprikladno. I da, obavezano je da se domaćici zatraži recept i tako pokazuješ da ceniš to što je ona spremala iako ti se možda i nije svidelo.
U ovom postu pisala sam samo ovoj kulturi druženja kroz pletenje a o pletenju, vunici, mustrama i receptima iz bindiklubbina ću da pišem drugi put ali za sada evo nekoliko slika mojih radova
Ako ste zainteresovani da naručite neke od stvari koje sam ja isplela, slobodno mi se javite. Moje radove možete pogledati ovde