pise Milica Bogdanovic
Kada smo se tek doselili na Farska, prvih par godina prioritet nam je bio da radimo, zaradimo i da se skucimo, to je bilo prvo. Ziveti na obali Atlantskog okeana je bilo samo po sebi egzoticno, nismo imali potrebe da obilazimo ostrva, svakako nam je skoro sve izgledalo isto, nisam znala tada ni da izbrojim koliko ostrva ima, a kamoli da ih znam po imenu. Vozali smo se mi u krug, jesmo toliko, ali samo na ona ostva koja su povezana tunelima, nismo se iz nekog razloga, vozali brodom. Zapravo, isli smo samo tamo gde smo imali potrebe ili neko posla. Mi smo Srbi narod suvozeman, koliko god imali otvoreni um, suva zemlja je ipak nekako milija.
Obilazili smo tada mesta cija imena nismo umeli da izgovorimo nego smo ih citali po Vuku Karadzicu, sto je rekao-citaj kao sto je napisano. Najinteresantnije od svega je to sto nam je ta navika ostala, pa kada razgovaramo izmedju sebe, I dan danas, mi koristimo, sto ja u sali zovem cirilicu, tj farski sa srpskom gramatikom a kada je neko sa nama, faranin neki na primer mi sve po gramatici farskoj udaramo kao da smo rodjeni ovde. Smesno mi dodje nekad kada se zabunimo pa pocnemo nas srpskogramaticki farski da govorimo sa nekim lokalcem ispadamo skroz mutavi, mada I ovako sa nasim jako razvijenim slovenskim nepcem, svakako zvucimo smesno koju god gramaticku formu da primenjujemo.
Poenta price nije da se bavimo gramatickim problemimam srpskih imigranata u severnoatlantsku nordijsku zemlju, nego da objasnim nase avanturisticko-lokalno-turisticke pocetke ovde.
Kao sto rekoh, nismo mnogo isli tamo vamo, skupo bilo, placao se tunel svaki put kada izlazis iz Klaksvika. Norðoyatunnilin, ili tunel za Klalsvik kako su ga svi zvali, mora da se plati, 20e, zamislis se dobro kada treba da ides van ostrva. Zanimljiv koncept cele price je ovde taj, sto mi nismo dozivljavali prelazak sa ostrva na ostrvo kao takav, jer ti udjes kolima u tunel u Klaksviku koji je na ostrvu Borðoy a izades u Leirviku koji je na ostrvu Eysturoy, pa nemas osecaj jer je tunel ispod vode, ne kapiras da si se ispod mora provezao, vec smo razmisljali uglavnom o toj globi koju smo morali placati za prolaz. Sada je skroz druga prica, tunel je konacno od 2022 besplatan za nas lokalce pa se vozaj Misko dok se ne rastope boje kolko god puta hoces, placas samo gorivo I udri.
Sada, kada smo se skucili, I nije nam vise prioritet da nas dvoje radimo kao 4 konja debela, vec pokusavamo bezuspesno da vatamo krivinu, obilazimo ostrva iz cistog hira. Sramota me je da priznam da ima jos uvek nekih do kojih nismo dosli a lako je, mozes lepo brodom, mozes I helihopterom I ne kosta mnogo para, samo vremena.
Jedno od ostrva na koja smo se medju prvima resili da obidjemo iako se ide trajektom je ostrvo Kalsoy. Pisacu o ostrvu u posebnom prilogu, sada je tema drugacije prirode.
Radila sam tada u fabrici piva, Föroya Bjór . Tezak posao bio I smene dodjavola dugacke, nikad kraja nema kuci da ides da neki djavo pojedes I da se odmoris. Sreca, ima puno drzavnih praznika leti, pa se nekako uvek sastave sa vikendom, taman da ne lipses kao konj koga su ucili gladovati
Resimo tada mi da posetimo strvo Kalsoy. Rekla ja na poslu kolegama gde sam resila I oni naravno zeleli da pomognu pa mi sve lepo objasnili. Kazu, dole kod benzinske pumpe, ima brod, zove se SAM, odes kolima I odveze te na ostrvo. Ispricali mi legendu o kopakoni I jos gomilu raznih nepotrebnih informacija tipa-kada sam bio tamo prosli put sa bratom od tetke, napili smo se kao svinje pa smo pogresili I usli u kucu kod nekog Isaka I zaspali u hodniku, Isakova zena se saplela na jednog od nas ujutru kada je ustala, mislia da je pas. Recimo, ta informacija mi nikada u zivotu nije koristila niti ce
Na Farskim ostrvima se smatralo do skoro nekulturno zakljucavati vrata
Sve u svemu, tako smo poceli da putujemo, jer Kalsoy ima nesto sto mi pre toga nismo videli, duh starog vremena koji vreba iz kuce svakog Isaka koji nije zakljucao svoja vrata pa su mu pijane budale nocu uplasile zenu.
